Kritika

Dobrivoje Jevtić

O Damjanovskom, čini mi se, kod Protića nema ni rcči, a počev od 1976, znači već dvadeset godina, njega malo koja nagrada nije okrznula. To može da znači dve stvari: prvo, da je od svih veoma drugačiji i, drugo, da mu se uprkos neobičnosti, koja se teško klasifikuje, ne može odoleti. A može da znači još i treće: da je on slikar iz mnogih vremcna samo na kratkom proputovanju kroz naše vrcme, pa, ako mu odmah ne damo nagradu, ko zna da li ćemo ikad opet biti u prilici da pokažemo razumevanjc i iskažemo hvalu za njgovo virtuozno miksovanje motiva i formi svih tih vremena u kojima istovremeno boravi radi delovanja u našem.

Zagledani u njegove slike mi očigledno sebe a ne njega stavljamo na probu. On, jasno je, zna da otkrijc stil, duh i smisao prividno gotove forme, četo samo u fragmentu, a da to stavi u univerzalniji kontekst od hiperrcalističkog prizora, zna da fizičkim faktima da metafizički pomak. Ali kako je nama koji stalno udaramo u zidove između prostorija Imaginarnog muzeja. Dobrivoje Jevtić